Apostol 22.4.

Djela apostolska (Dj 10, 1 - 16)

U one dane, u Cezareji bijaše neki čovjek imenom Kornelije, satnik takozvane italske čete, pobožan i bogobojazan sa svim svojim domom. Dijelio je mnoge milostinje narodu i bez prestanka se molio Bogu. U viđenju negdje oko devete ure dana ugleda on jasno anđela Božjega gdje dolazi k njemu i veli mu: »Kornelije!« Zagleda se u nj pa mu prestrašen reče: »Što je, Gospode?« A on njemu: »Molitve su tvoje i milostinje uzišle kao žrtva podsjetnica pred Boga. Zato sada pošalji ljude u Jopu i dozovi Šimuna koji se zove Petar. On je gost u nekog Šimuna kožara čija je kuća uz more.« Čim ode anđeo koji mu je govorio, pozove on dvojicu slugu i jednoga pobožna, privržena vojnika, sve im ispripovjedi i posla ih u Jopu. Sutradan, dok su oni putovali i približavali se gradu, oko šeste ure uziđe Petar na krov moliti. Ogladnje i zaželje se jela. Dok mu pripremahu, pade on u zanos. Gleda on nebo rastvoreno i posudu neku poput velika platna: uleknuta s četiri okrajka, silazi na zemlju. U njoj bijahu svakovrsni četveronošci, gmazovi zemaljski i ptice nebeske. I glas će mu neki: »Ustaj, Petre! Kolji i jedi!« Petar odvrati: »Nipošto, Gospode! Ta nikad još ne okusih ništa okaljano i nečisto«. A glas će mu opet, po drugi put: »Što Bog očisti, ti ne zovi okaljanim!« To se ponovi do triput, a onda je posuda ponesena na nebo.